Udruzenje Sredina

Publikacije

PREVENCIJA OTPADA U EVROPI

SAŽETAK

Prevencija otpada je najbolja opcija za upravljanje otpadom, prema hijerarhiji upravljanja otpadom, glavnom pravilu u EU za ekološko rangiranje opcoja za upravljanje otpadom.

Njen glavni cilj je smanjenje generisanja otpada, ekološkog uticaja upravljanja otpadom i štetnosti generisanog otpada. To se u najvećoj meri manifestuje kao težnja da se prekine korelacija između generisanja otpada i ekonomskog rasta. Kako bi se podržao ovaj cilj, EU i sve države članice su donele propise koji promovišu aktivnosti u životnom ciklusu proizvoda koje za cilj imaju smanjenje količine generisanog otpada. Na nacionalnom nivou ove aktivnosti su opisane u nacionalnim ili regionalnim programima prevencije otpada, koji su u većini država na snazi od 2013. godine. Međutim, efekat ovih programa se ne vidi, pošto je generisanje otpada poraslo za 5,7% u periodu od 2014. do 2018. godine. U samo 7 od 30 država došlo je do porasta generisanja otpada između 2008. i 2018. godine, dok je u 12 država došlo do većeg pada (više od 10%).

Prevencija otpada kroz ponovnu upotrebu, što je druga jako bitna oblast u fokusu, dobija na značaju za brojne grupe proizvoda. Očekuje se da ovaj skorašnji fokus EU legislative na ponovnu upotrebu motiviše države članice EU da intenziviraju svoje napore, a naročito za pojedine grupe proizvoda – elektronske proizvode, nameštaj, građevinske materijale i tekstil.

UVOD

Prevencija otpada je ključna strategija za transformaciju Evrope ka resursno efikasnoj i klimatski neutralnoj cirkularnoj ekonomiji. Usvajanjem ključnih strategija prevencije otpada, kao što je dizajn za izdržljivost i dugoročnost, ponovna upotreba proizvoda i materijala i duži životni vek proizvoda, na kraju dovodi do toga da se koristi manje proizvoda, a samim tim i resursa, za zadovoljavanje naših društvenih potreba. Druge opcije za prevenciju otpada, kao što su popravka i prerada, mogu da očuvaju vrednost proizvoda i obezbede da se oni koriste do kraja njihovog životnog veka.

Prema definiciji datoj u revidiranoj Okvirnoj direktivi o otpadu (WFD), prevencija otpada se odnosi na: mere preduzete pre nego supstanca, materijal ili proizvod postanu otpad, kojima se smanjuje:

  1. Količina otpada, i to preko ponovne upotrebe proizvoda ili produženja životnog veka proizvoda;
  2. Štetan efekat generisanog otpada na životnu sredinu i zdravlje ljudi;
  3. Sadržaj opasnih supstanci u materijalima i proizvodima.

Sveobuhvatni cilj implementacije prevencije otpada je da se razbije korelacija između ekonomskog rasta i uticaja na životnu sredinu vezanih za generisanje otpada. Da bi se implementirala prevencija otpada, u skladu sa Članom 29. WFD, države članice treba da donesu program prevencije otpada u kojima su opisani specifični ciljevi i mere.

MONITORING NAPRETKA U IMPLEMENTACIJI PREVENCIJE OTPADA

U prošlosti, povećanje ekonomske dobiti pratio je istovremeno i porast generisanja otpada, tako da neprekidan ekonomski rast prouzorkuje kontinualan porast generisanja otpada. Postepeni prelazak na cirkularnu ekonomiju u Evropi, gde se vrednost proizvoda i sirovina sadržanih u njima očuvava što je to duže moguće, raskida ovu korelaciju i minimizuje generisanje otpada u celosti. Uspešna prevencija otpada ima za cilj da obezbedi opšti boljitak i da smanji generisanje otpada i štetne uticaje na životnu sredinu.

Generisanje otpada u EU konstantno raste od 2008. godine. Između 2008. i 2018. godine, ukupna generisana količina otpada je porasla za 8,5% (više od 182 miliona tona). U istom ovom periodu BDP u EU je porastao za 20,4%, znači znatno brže nego generisanje otpada. To znači da je u EU došlo do relativnog razdvajanja ova dva trenda, ali još uvek nije realizovan glavni cilj mera za prevenciju otpada da se generisanje otpada smanjuje, dok je ekonomija u usponu.

WFD zahteva od država članica EU da donecu program prevencije otpada najkasnije do decembra 2013. godine. Oni su od tada na snazi. Izmenama WFD iz 2018. godine uveden je nov pristup prevenciji otpada i novi zahtevi za države članice. Tako da je veliki broj država članica u fazi preispitivanja svojih nacionalnih strategija, uključujući i onih za prevenciju otpada.

U Članu 9. WFD, prevencija otpada uključuje sledeće vrste otpada: otpadnu električnu i elektronsku opremu, tekstil i nameštaj, ambalažu, otpad iz proizvodnje i opasan otpad.

Mere za prevenciju otpada

WFD obavezuje države članice da navedu specifične mere koje treba da smanje količine otpada i sa tim u vezi štetne efekte po životnu sredinu.

Programi prevencije otpada sadrže različite pravne instrumente koji se mogu grupisati u sledeće 4 kategorije:

  1. Dobrovoljni sporazumi – odnose se na sporazume između različitih zainteresovanih strana. Za njih obično nije potreban proces političkog odlučivanja, već zahtevaju pregovore. Tako je, na primeri, 2016. godine Italijanska nacionalna agencija za nove tehnologije, energiju i održivi ekonomski razvoja (ENEA) lansirala Symbiosis Users Network kako bi omogućila undustrijsku simbiozu u Italiji. Svrha ove mreže je međusobno povezivanja različitih industrija kako bi se sprečio nastanak otpada i promovisali modeli cirkularne ekonomije.
  2. Zakonski instrumenti – većina programa prevencije otpada ukčljučuje neke zakonske instrumente. Rumunija je, na primer, uvela zabranu odlaganja na deponije otpada od hrane iz veleprodaje, maloprodaje i distribucije od januara 2023. godine – kako bi naterala ove zainteresovane strane da bolje istraže mere prevencije za nastanak ove vrste otpada. U Austriji je zabranjena upotreba jednokratnih plastičnih kesa od januara 2020. godine, kao posledica rapidne implementacije EU Direktive o jednokratnoj plastici.
  3. Ekonomski instrumenti – imaju za cilj uspostavljanje ekonomskih podsticaja za izmenu u modelima potrošnje i proizvodnje tako što će učiniti atraktivnijim alternative sa manje otpada. Vrste instrumenata koji se za ove svrhe primenjuju su poreski propisi (npr. u Bugarskoj i Švedskoj), uvođenje naknada za plastične kese (npr. u većini država članica EU) i druge operacije upravljanja otpadom, tako da proizvodi ili usluge koji generišu manje otpada postanu konkurentniji.
  4. Informacioni instrumenti – odnose se na kampanje za potrošače ili kompanije. Rumunija, na primer, sprovodi kampanje sa ciljem podizanja svesti o kompostiranju, smanjenju otpada od hrane i odgovornoj potrošnji papira. Holandija planira da implementira platformu sa informacijama o eko-dizajnu koja bi omogućila kompanijama da imaju pristup najnovijim informacijama iz ove oblasti. Sve ovo bazira se na pretpostavci da će bolji pristup informacijama promeniti navike potrošača ili naterati kompanije da se opredele za ona rešenja koja će im doneti uštede.

Na slici 2.3 su prikazane najvažnije mere koje su države uvrstile u svoje programe prevencije otpada. Oko 6% njih se može klasifikovati kao zakonski instrumenti, a 18% kao ekonomski ili tržišno-orjentisani instrumenti. Dobrovoljni sporazumi predstavljaju 22% mera.

52% mera se odnose na fazu proizvodnje, uključujući njihov dizajn, a 48% na fazu potrošnje u životnom ciklusu proizvoda. Veliki broj mera se odnosi i na sektor upravljanja otpadom od koga se traži da uvede indirektne podsticaje, kao što je povećanje taksa za deponije za komunalni čvrsti otpad.

Obično je kombinacija više različitih mera najefikasnija za implementaciju mera prevencije. Bilo bi dobro da države svoje mere prevencije vežu za konkretne ciljeve. To istovremeno otežava procenu efekata pojedinih mera. Neke države koriste različite približne indikatore za procenu efektivnosti (npr. broj događaja posvećeno podizanju svesti), ali samo u retkim slučajevima je moguće izmeriti efekat na stvaranje otpada (npr. u slučaju uvođenja naknada za plastične kese).

Nove oblasti na koje se treba fokusirati kada je prevencija otpada u pitanju

Amadmani na WFD iz 2018. godine uključuju i nove oblasti za prevenciju otpada – prevenciju otpada od hrane i promociju ponovne upotrebe.

Otpad od hrane

Oko 20% (88 miliona tona) od ukupno proizvedene hrane u EU se svake godine baci u celokupnom lancu nabavke. Zbog toga je prevencija otpada od hrane postala jedna od ključnih prioriteta u većini programa za prevenciju otpada.

Smanjenjem otpada od hrane smanjili bi se znatno resursi koje koristimo i zagađujuće materije koje se emituju tokom proizvodnje hrane za ljudsku ishranu. Države članice EU teže da dostignu SDG cilj (Ciljevi održivog razvoja) 12.3 – da smanje na pola otpad od hrane po glavi stanovnika na nivou nabavke i potrošnje do 2030. godine i da smanje gubitke hrane duž lanca proizvodnje i nabavke hrane.

Koliko značajnu ulogu igra otpad od hrane govor i podatak da oko 60% bio-otpada čini otpad od hrane, a nastanak velikog udela tog otpada se može izbeći. Mere za prevenciju otpada od hrane uvrštene su u 28 nacionalnih i regionalnih programa prevencije otpada. Države i regioni su uveli niz propisa i mera, koje obuhvataju:

  • Prioritizaciju aktivnosti za smanjenje otpada od hrane, kako bi se postigla bolja efikasnost kroz ceo lanac hrane (npr. u Austriji, Francuskoj, Holandiji, Španiji);
  • Integrisanje hijarerhije prevencije otpada u njihove planove upravljanja ili druge propise (npr. u Češkoj, Francuskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Italiji, Letoniji);
  • Kreiranje digitalnih platformi za redistribuciju viška hrane duž celog lanca nabavka hrane (npr. u Hrvatskoj, Danskoj, Finskoj i Holandiji);
  • Propise koji obavezuju supermarkete da doniraju hranu koja se nije prodala ali je još uvek jestiva, socijalnim institucijama ili da se koristi kao hrana za životinje ili kompost (npr. u Francuskoj, Italiji);
  • Doniranje upakovane hrane sa oznakom ’Najbolje koristiti do … ’ u vremenskom periodu definisanom u smernicama (npr. u Litvaniji);
  • Podsticanje doniranja hrane uvođenjem fiskalnih podsticaja kroz smanjenje poraza i porske kredite (npr. u Francuskoj, Portugalu, Španiji);
  • Dobrovoljni sporazumi u sektoru proizvodnje hrane sa ciljem da se smanji otpad od hrane (npr. u Španiji pod sloganom ’Hrana ne treba da postane otpad – upotrebi je’;
  • Smernice za prevenciju otpada od hrane u ketering sektoru (npr. u Nemačkoj, Španiji);
  • Implementacija akcionih planova za smanjenje otpada od hrane (npr. u Austriji, Švedskoj);
  • Dodela serdstava za istraživanja i inovacije koje bi pomogle da se smanji otpad od hrane (npr. u Nemačkoj);
  • Edukacije u školama i/ili profesionalne obuke (npr. u Hrvatskoj, Češkoj, Finskoj, Mađarskoj, Italiji);
  • Kampanje podizanja svesti i promene ponašanja potrošača (npr. u Nemačkoj, Letoniji, Litvaniji, Španiji);
  • Kreiranje sertifikacionih sistema i oznaka (npr. u Francuskoj, Luksemburgu, Portugalu).

Puno se radi na edukaciji i kampanjama podizanja svesti, kojima se targetiraju i proizvođači i potrošači. Pokrenuti su dijalozi među zainteresovanim stranama koji su za rezultat imali dobrovoljne sporazume i deklaracije o monitoringu i smanjenju otpada od hrane.

Mnoge od tih inicijativa su se pokazale kao efikasne za sprečavanje nastanka otpada od hrane. Izbegavanje nastanka otpada od hrane može da donese velike uštede, naročito kada se ima u vidu smanjenje štetnih efekata po životnu sredinu.

Većin država je aktivna u promovisanju prevencije otpada od hrane. Međutim, mere koje su do sada implementirane su relativno labave, uglavnom se odnose na dobrovoljne sporazume ili informisanje. Neke praktičnije primene i ambicioznije strategije prevencije su još uvek u pilot fazi i trebalo bi da se podrže nekim ambicioznijim propisima za prevenciju.

Ponovna upotreba

Ponovna upotreba je jedna od aktivnosti prevencije otpada koja predstavlja davanje novog života proizvodima a da se oni ne odbacuju, što znači da ovi proizvodi ne ulaze u sistem upravljanja otpadom. Priprema za ponovnu upotrebu odnosi se na odbačene proizvode prikupljene kroz sistem upravljanja otpadom, koji podležu određenim operacijama kako bi mogli da se ponovo koriste za iste namene kao i pre nego što su postali otpad. U ove operacije spadaju različite aktivnosti poput individualne prodaje na buvljim pijacama, organizovanog upravljanje otpadom i dr. aktivnosti.

U revidiranim nacionalnim programima za prevenciju otpada našle su se rezličite mere:

  • Podrška uspostavljanju centara za ponovnu upotrebu i tržnica za iskorišćen građevinski materijal;
  • Priprema smernica za javne nabavke u vezi izgradnje novih objekata, renoviranja i izgradnje infrastrukture, koje insistiraju na materijalima koji su efikasni i podstiču cirkularnu ekonomiju (Finska);
  • Proširenje mreže za ponovnu upotrebu u federalnim jedinicama (npr. za električnu i elektronsku opremu);
  • Objavljivanje informacija o prilikama za ponovnu upotrebu;
  • Implementacija platforme za razmenu iskustava po pitanju ponovne upotrebe (Austrija);
  • Izrada smernica za nabavku koje favorizuju ponovnu upotrebu  ili uvođenje specifičnih obavezujućih kvota za proizvode koji mogu da se ponovo koriste;
  • Uvođenje poreskih mera u oblasti ponovne upotrebe i popravke u sklopu reformi zelenih poreskih propisa (Austrija);
  • Organizacija kampanja za podsticanje ponovne upotrebe.

I mada je ponovna upotreba vozila vrlo uobičajena, za mnoge druge grupe proizvoda je tek u začetku. Grupe proizvoda koje bi trebalo obuhvatiti su svakako – elektronski uređaji, nameštaj, građevinski materijal i tekstil.

ZAKLJUČAK

Glavni cilj propisa za prevenciju otpada u Evropi je da se omogući apsolutno razdvajanje generisanja otpada od ekonomskog rasta. Na nivou EU, nije uočeno ovo razdvajanje; ukupne količine generisanog otpada i dalje blisko prate ekonomski razvoj. Međutim, u periodu od 2008. do 2018. godine, ukupna količina generisanog otpada u EU rasla je znatno sporije nego ekonomija, što ukazuje da je došlo do relativnog razdvajanja.

Treba napomenuti da na eliminisanje otpada utiču mnogi socio-ekonomski faktori, i teško je proceniti efekat mera za prevenciju otpada, jer ne postoji uzročna veza između mera prevencije i generisanja otpada. Drugi demografski i socio-ekonomski faktori takođe utiču na generisanje otpada, kao što su populacija i veličina domaćinstava ili struktura ekonomije i udeo sektora koji generišu više otpada (npr. građevinski sektor) ili manje otpada (npr. sektor usluga). Čini se da usvajanje programa prevencije otpada od strane država članica EU 2013. godine nema nikakav direktan i merljiv efekat na ukupne količine generisanog otpada u EU.

Kada se pogledaju države pojedinačno, 23 od 30 ispitanih država pokazale su jasno razdvajanje generisanja otpada od ekonomskog rasta u periodu od 2008. do 2018. godine. Štaviše, 12 država je pokazalo znatno smanjenje količina otpada, definisanog kao otpad generisan po jedinici BDP-a.

Ova analiza je pokazala da 10 od 32 države nema programe za prevenciju otpada (podatak iz 2021. godine). Samo 8 država je ažuriralo svoje programe u skladu sa revidiranom WFD. Očekuje se da će do pozitivnog pomaka doći u državama koje budu usaglasile svoju politiku prevencije otpada sa politikom upravljanja otpadom i strategijom za cirkularnu ekonomiju.

Programi prevencije otpada koji su doneti uglavnom su fokusirani na komunalni otpad, plastiku i otpad od hrane, što je u skladu sa prioritetima na nivou EU. Pored toga, u fokusu su i opasan otpad, elekronski i otpad iz proizvodnje.

Više od polovine usvojenih mera u programima prevencije otpada odnose se na informisanje i kampanje podizanja svesti. Postoje indikacije da države planiraju neke oštrije preventivne mere i uvođenje više zakonodavnih ili ekonomskih instrumenata, što ukazuje da bi u budućnosti mogle da se uspostave neke efikasnije mere za prevenciju otpada.

Međutim, kako bi se povećala efikasnost mera za prevenciju otpada, države moraju da uvedu dodatne mere i da se usklade sa konkretnim ciljevima i indikatorima. Jedan od problema i jeste što još uvek nisu uvedeni ciljevi i indikatori, pa je teško vršiti monitoring progresa implemetacije mera za prevenciju otpada. Planirane aktivnosti, naročito vezane za otpad od hrane i ponovnu upotrebu proizvoda će ove teme staviti više u fokus. Ažuriranje propisa o upravljanju otpadom u EU pružilo je državama priliku da revidiraju svoje programe upravljanja otpadom i da integrišu te izmene u svojim zvaničnim politikama i isprave sve greške uočene u prethodnim programima prevencije otpada.

Takođe, očekuje se da će nove inicijative u sklopu EU Akcionog plana za cirkularnu ekonomiju imati pozitivan efekat na prevenciju otpada. Regulatorne mere koje treba da podrže eko-dizajn i naročito dizajn koji će obezbediti dugoročnost mnogobrojnih proizvoda (npr. elektronski uređaji i tekstil) trebalo bi da se odraze i na generisanje otpada od tih proizvoda. Slično tome, inicijative koje imaju za cilj da produže životni vek proizvoda, kao što su popravke i renoviranje, će odložiti trenutak kada neki proizvod postane otpad. I sam duh cirkularne ekonomije, koja teži da zadrži vrednost materijala i proizvoda što duže u ekonomiji, se prenosi na prevenciju otpada jer što manje otpada nastaje duže koristimo postojeće proizvode.

Teskt je preuzet iz izveštaja br. 15/2021 Evropske agencije za zaštitu životne sredine EEA „Progress towards preventing waste in Europe — the case of textile waste prevention“