Ako želimo da nam garderoba bude održiva, moramo da smanjimo kupovinu nove odeće za 75%
Ukoliko se neke stvari ubrzo ne promene, modna industrija bi mogla da potroši četvrtinu raspoloživog globalnog ugljeničnog budžeta koji ne sme da se prekorači ukoliko želimo da zaustavimo globalno zagrevanje ispod 2°C do 2050. godine i upotrebi 35% više zemljišta za proizvodnju tekstilnih vlakana do 2030. godine.
I mada ovo deluje nedostižno, nije tako. U proteklih 15 godina proizvodnja odeće se duplirala, a vreme nošenja te odeće kraće je za gotovo 40%. Sve niže cene odeće u EU doprinele su da ljudi kupuju više odeće nego ikada, a da za to troše manje novca.
Ovo nije održivo. Nešto mora da se promeni. U našim ranijim izveštajima predložili smo ideju o ’garderobi za blagostanje’, novom pristupu modi gde bi se favorizovali dobrobit ljudi i životne sredine u odnosu na porast potrošnje produkata brze mode koji se brzo troše i bacaju.
Kako bi to izgledalo? To bi praktično značilo da svako od nas drastično smanji količinu odeće koju kupuje za skoro 75%, da kupuje odeću koja može duže da se nosi i reciklira odeću koju više ne nosi.
Za modni sektor to bi praktično značilo niže prihode za one koji prave odeću, kao i pružanje podrške onim radnicima koji bi izgubili posao u ovoj tranziciji na održiviji način proizvodnje.
Mere koje industrija preduzima kako bi poslovali održivo jednostavno nisu dovoljne
Moda se ubrzava. Brzu modu zamenjuje ultra-brza moda, koja izbacuje ogromne količine nove odeće na tržište. Od početka ove godine, giganti brze mode H&M i Zara su izbacili oko 11.000 novih komada odeće. Kao što se i može očekivati, ovo ubrzanje generiše velike količine otpada.
Kako bi rešila ovaj problem, modna industrija je osmislila različite planove. Problem je u tome što mnoge održive inicijative još uvek stavljaju ekonomske faktore i rast ispred brige za životnu sredinu.
Napori da se pređe na održivija vlakna i tekstil i ponuda etički osvešćenih opcija je za svaku pohvalu. Međutim, oni rade jako malo na tome da reše ključne probleme ovog sektora – sve veću potrošnju resursa i generisanje otpada.
Neprodata uvežena polovna odeća trune na smetlištu u Akri, Gana
Fotograf: Muntaka Chasant/REX/Shutterstock
Pored toga, mnogobrojni su primeri zloupotrebe prava radnika u lancu nabavke. U proteklih 5 godina, porasla je zloupotreba rada dece, diskriminacija i prinudni rad na globalnom nivou u ovom sektoru. Najveći proizvođači odeće poput Mijanmara, Kambodže, Bangladeša i Vijetnama spadaju u države u kojima postoji „ekstremno visok rizik“ za moderno ropstvo.
Ovde navodimo 4 stvari koje sami možemo da uradimo kako bi se pozabavili rešavanjem ovih problema.
1. Ograničiti upotrebu resursa i potrošnju
Neophodno je da predstavnici industrije, potrošača i državnih organa ozbiljno porazgovaraju o ograničavanju upotrebe resursa u modnoj industriji. Kao društvo u celini, moramo da razgovaramo o tome koliko odeće je zaista potrebno za dobar život.
Na individualnom nivou to znači da kupujemo manje garderobe, kao i da razmislimo gde kupujemo odeću. Kupovanje polovne odeće ili korišćenje usluge iznajmljivanja su jedan od načina da i dalje možemo da menjamo garderobu, ali sa znatno manjim štetnim efektom na okolinu.
2. Propagirajte pokret „spore“ mode
Trebalo bi da se više fokusirmo na prepravku i brigu o odeći koju već posedujemo.
Fotograf: Zvonimir Atletic/Getty Images/EyeEm
Pokret „spore“ mode beleži porast i glavni fokus je na kvalitetu odeće, a ne na količini, pri čemu se favorizuju klasični stilovi umesto vladajućih trendova.
Trebalo bi da se više pažnje posveti prepravkama i brizi o odeći koju već posedujemo kako bi se produžio njen životni vek, tako što bi se oživelo šivenje, krpljenje i druge davno zaboravljene veštine.
3. Novi sistemi razmene
’Garderoba za blagostanje’ bi značila napuštanje postojećih biznis modela u modnom svetu i prihvatanje novih sistema razmene, kao što je kolaborativni model potrošnje, zadruge, neprofitna socijalna preduzeća i B-korporacije.
Kolaborativni modeli potrošnje podrazumevaju razmenu i rentiranje odeće, dok su socijalna preduzeća i B-korporacije preduzeća kojima nije glavni cilj ostvarivanje profita, već obezbeđivanje adekvatnih dnevnica za radnike i minimizovanje ili eliminisanje štetnih efekata po životnu sredinu.
Postoje i metode koje se ne baziraju na novcu, kao što je razmena ili pozajmljivanje odeće prijateljima i prepravke ili redizajniranje odeće u krojačkim radnjama.
4. Raznolikost kulture odevanja
Moramo da prepoznamo kulturnu vrednost odeće.
Fotograf: Stefan Gosatti/Getty Images
Naposletku, kao potrošači moramo da negujemo raznolikost kulture odevanja i da inkorporiramo elemente autohtnog modnog dizajna, koji je u skladu sa prirodom i poštuje životnu sredinu.
Zajednice koje se bave razmenom odeće bi trebalo podstaći da bolje razumeju kulturnu vrednost odeće, da izgrade emotivnu vezu sa pojedinim komadima odeće, da ih dobro održavaju i dugo nose.
Šta dalje?
Prelazak modne industrije sa modela neprekidnog rasta na održivi pristup neće biti nimalo lak. Prelazak na ovaj novi održivi vid poslovanja u modnoj industriji zahteva od donosioca odluka i industrije da uvode širok spektar reformi i preispitaju svoju ulogu i odgovornosti u društvu.
I mada se čini da će ovo teško da funkcioniše, status quo stanje konstantnog rasta je neodrživo. Bolje je da se svi udružimo i zajednički oblikujemo budućnost mode i da nastojimo da garderoba koja se proizvodi bude dobra i za ljude i za planetu – nego da dopustimo da nas preplavi bačena odeća za čiju su proizvodnju utrošeni resursi, energija i veoma limitiran ugljenični budžet.
Autori teksta: Samantha Sharpe i Monique Retamal, direktorke istraživanja na Institutu za održivu budućnost, Tehnološki univerzitet u Sidneju i Taylor Brydges direktorka istraživanja na Tehnološkom univerzitetu u Sidneju
Izvor: The Guardian, tekst je prvobitno objavljen u australijskom časopisu The Conversation