EU finansiranje dostupno za nuklearnu energiju i gas
Izvor fotografije: META
Ne postoji nijedan ekološki, klimatski ili ekonomski razlog da se nuklearna energije i prirodni gas uključe u EU investicionu taksonomiju, piše Barbara Mariani.
Krajem 2021. godine procurio je predlog Evropske komisije kojim će se dva energetska izvora koja dovode do zagađenja životne sredine, nuklearni i prirodni gas, označiti kao ’ekološki održiva’ u investicionoj ’taksonomiji’ EU. I sve to posle dve godine retorike o klimi i dekarbonizaciji, usvajanja Evropskog zelenog dogovora i prihvatanja obaveze da Evropa postane prvi ugljenično-neutralni kontinent do 2050. godine.
Predloženi Komplementarni delegirani akt EU taksonomije za ublažavanje klimatskih promena klasifikuje određene vrste gasova i nuklearnih aktivnosti kao zelene investicije, sa obrazloženjem da su to ’prelazni’ izvori energije koji mogu da podrže prelazak sa CO2 najintezivnijih izvora (ugalj) ka obnovljivim izvorima energije. Ovaj dokument predviđa rok za podnošenje zahteva za građevinsku dozvolu za primenu zelene oznake, do 2030. godine za elektrane na gas i do 2045. za nuklearne elektrane.
Bilo kakva investicija u infrastrukturu za prirodni gas i nuklearnu-energiju je daleko od privremenog ili bezopasnog. Izgradnja novih elektrana na gas bi EU ekonomiju dodatno vezala za ugljenično-intezivna fosilna goriva, sa ozbiljnim posledicama po klimu, u narednim decenijama. Što se tiče nuklearne energije, moramo da sagledamo celokupan životni-ciklus procesa proizvodnje energije, od iskopavanja uranijuma do odlaganja radioaktivnog otpada – a da ne pominjemo curenje ili moguće akcidente.
Uprkos nastojanjima lobista da prikažu prirodni gas i nuklearnu energiju kao prelazno rešenje sa ’malim štetnim uticajem’, očigledno je da se radi o tehnologijama koje su ekološki vrlo problematične, koje podrivaju prelazak na čistije energetske izvore i učiniće ga skupljim za građane EU. I što je još značajnije, ukoliko se nuklearna energija i prirodni gas posmatraju kao zeleni prema EU taksonomiji, stotine miliona evra neophodnih za energetsku tranziciju će se skrenuti sa preko potrebnih rešenja – mera za dostizanje energetske efikasnosti, renoviranja zgrada, obnovljivih izvora i toplotnih pumpi – na infrastrukturu za fosilna goriva i večni nuklearni otpad.
Neophodni koraci?
U prethodne tri godine, neke države članice, pod velikim pritiskom lobija gasne industrije, prihvatile su tezu o prirodnom gasu kao neophodnom međukoraku ka ostvarivanju EU ambicija u oblasti klimatskih promena, pre masovnijeg uvođenja obnovljivih izvora. Sve ove države imaju nešto zajedničko – dominatnu upotrebu uglja za proizvodnju energije. One smatraju da je prirodni gas neophodan kako bi zamenio ugalj, kao sredstvo za premošćavanje ili rezervni izvor do prelaska na obnovljive izvore (uglavnom solarna i energija vetra).
Međutim, Energetski scenario EEB-a koji je kompatibilan sa Pariskim sporazumom pokazuje da je direktan prelaz sa proizvodnje energije na bazi uglja na obnovljive izvore tehnički moguć i da je to jedini način da se ograniči porast globalne temperature na 1,5°C iznad pre-industrijskog nivoa do sredine ovog veka.
Još jedan argument pristalica gasa kao prelaznog izvora je da on emituje manje gasova sa efektom staklene bašte nego ugalj. Međutim, ono što se ovde zanemaruje su moguća curenja metana u lancu snabdevanja gasom. Metan je vrlo značajan jer je njegov uticaj na klimatske promene 84 puta veći od CO2 i ako ukupno curenje iznosi više od 3% sadržaja gas, proizvodnja energije iz gasa može imati veće štetne posledice na klimu nego ugalj.
Ni ekonomski argument ne podržava ovakav pristup. U svom nedavno objavljenom izveštaju Net Zero by 2050: a Roadmap for the Energy Sector, Međunarodna agencija za energetiku pokazuje da su obnovljivi izvori energije najkonkurentniji izvori energije u EU – ako se uzmu u obzir svi troškovi postrojenja, održavanja i proizvodnje energije u elektranama – i da će njihova prednost u odnosu na sve izvore koji se zasnivaju na fosilnim gorivima samo rasti u nadolazećem periodu. Iste investicije u bolju efikasnost i obnovljive izvore će omogućiti raniju i isplativiju dekorbanizaciju, a nema nikakvih štetnih efekata ili su oni znatno manje od investicija u gas i nuklearnu energiju.
Tu treba uračunati i geopolitičke troškove koji nastaju zbog sve veće zavisnosti EU od gasa. U konteksu sve veće cene energenata, dalje investiranje u gas će samo doprineti sve većoj zavisnosti od fosilnih goriva koja se uvoze iz država koje nisu članice EU – na čelu sa Rusijom – čija se cena pokazala kao vrlo nestabilna usled globalnih spekulacija i političkih potresa.
Veći rizici
Pristalice nuklearne enegije smatraju da ovaj izvor predstavlja stabilan izvor energije koji ne generiše CO2. Ali ukoliko u obzir uzmemo velike rizike koji se vezuju za rad i održavanje reaktora i nerešeno pitanje radioaktivnog otpada – sa problematičnim zbrinjavanjem i sa tim u vezi troškovima za buduće generacije – nuklearna energija se nikako ne može smatrati održivom investicijom. Čak je i sam potpredsenik Evropske komisije Frans Timmerman, koji je zadužen za Evropski zeleni dogovor, javno izjavio da se nuklearna energija ne može klasifikovati kao zelena.
Širom sveta, nijedan tehnološko-neutralni tender nije dobila nuklearna energija. Većinu su dobile obnovljive alternative, koje su se pokazale mnogo jeftinije.
Podržavajući nukleranu energiju kao prelazni izvor, Komisija primenjuje vrlo čudnu logiku: umesto da usmerava dostupne izvore finansiranja u investicije u izvore energije koji su efikasni i/ili ne zagađuju, oni dozvoljavaju da se ta sredstva troše na plaćanje troškova zagađivanja (nuklearna dekomisija i upravljanje radioaktivnim otpadom). Poreski obaveznici u EU će to morati da plate – kao što to već rade u mnogim državama članicama koje se oslanjaju na nuklearnu energiju ili su u procesu dekomisije starih nuklearnih postrojenja. Ne smemo dopustiti da novac poreskih obveznika umesto u održiva rešenja bude usmeren ka neisplativim merama koje stvaraju dodatne rizike i odgovornosti.
‘Greenwashing’ presedan
Uvrštavanjem nuklearne energije i prirodnog gasa u ekološki održive investicije, Komisija bi napravila veoma opasan ‘greenwashing’ presedan, koji bi doveo u pitanje njenu agendu za održivo-finansiranje i sam Zeleni dogovor.
Taksonomija je trebala da bude oruđe koje bi pomoglo investitorima da prepoznaju i deklarišu ekološki održive privredne delatnosti, promoviše prelaz na nultu-ugljeničnu budućnost i usmerava finansiranje ka rešenjima koja su potrebna društvu. Međutim, ukoliko se uključe nuklearna energija i prirodni gas, investitori neće moći da se pouzdaju u uobičajenu i naučno priznatu klasifikaciju održivih privrednih aktivnosti, što bi dovelo u pitanje glavni cilj ovog propisa i njegov doprinos realizaciji Zelene agende.
To bi moglo izazvati domino efekat koji bi ugrozio odluku Evropske investicione banke da prestane da ulaže u gas. Ovo bi se takođe odrazilo i na odluke o državnoj pomoći i zakonski okvir koji treba da podrži investicije na nacionalnom nivou u nuklearnu energiju i gas, a mogao bi se odraziti i na finansiranje i prioritete EU.
Sekundarno zakonodavstvo
Komisija ovaj zakonski akt predlaže kao sekundarno zakonodavstvo. To nije regularan način donošenja odluka, koji bi omogućio Savetu EU i Evropskom parlamentu da predlože izmene na ovaj predlog propisa dok se on konačno ne usvoji (što bi moglo da potraje 2 ili 3 godine).
Sekundarno zakonodavstvo se generalno primenjuje na tehničke propise. Dve druge institucije EU onda mogu samo da odobre ili odbiju predlog u celini, u veoma kratkom vremenskom periodu. Kako bi odbacio ovu odliku Komisije, Parlament bi za to morao da obezbedi većinu glasova u roku od 4 meseca.
Odluka koja ima dalekosežne ekološke, ekonomske, finansijske i socijalne posledice bi trebalo da prođe pun demokratski proces odlučivanja, a takođe bi građani EU trebali da budu o ovom informisani i da im se pruži prilika da izraze svoje mišljenje. Bez ovakvog demokratskog procesa odlučivanja, Komisija bi poslala veoma loš politički signal, što bi bio veliki udarac za kredibilitet Evropskog zelenog dogovora i samih institucija EU.
Autor teksta: BARBARA MARIANI
Izvor: META – THE NEWS CHANNEL OF THE EUROPEAN ENVIRONMENTAL BUREAU