Kako industrija fosilnih goriva zagovara porast proizvodnje plastiku u svetu
Nalazimo se usred energetske tranzicije. Električna energija iz obnovljivih izvora i električna vozila postaju sve jeftiniji, električna mreža postaje ’zelenija’, a naftne i gasne kompanije su sve više zabrinute.
Zbog toga giganti u proizvodnji fosilnih goriva gledaju na petrohemijski sektor, a naročito na proizvodnju plastike, kao na svoje novo rastuće tržište. „Plastika je plan B za industriju fosilnih goriva,“ kaže Judith Enck, osnivač i predsednik neprofitne grupacije Beyond Plastics.
Plastika, koja se pravi od fosilnih goriva, bi do polovine ovog veka mogla da prouzrokuje gotovo polovinu porasta potražnje za naftom, kažu podaci Međunarodne energetske agencije (IEA). Ona nadmašuje čak i sektore avijacije i špedicije, koji je jako teško dekarbonizovati.
„Ako pogledate planirane budžete kompanija koje se bave proizvodnjom plastike za naredne dve do tri godine, videćete da svi planiraju dalje širenje,“ kaže Ramesh Ramachandran, CEO No Plastic Waste, inicijative Minderoo Foundation koja radi na stvaranju tržišno baziranog pristupa cirkularnoj plastičnoj ekonomiji.
Pa ipak dobar deo razvijenog sveta je već preplavljen plastikom. Petrohemijske i kompanije za proizvodnju fosilnih goriva se pre svega oslanjaju na rastuća tržišta Azije i Afrike, koja bi trebalo da budu nosioci ovog rasta.
Plastika je preplavila zemlje u razvoju
Alan Gelder iz Wood Mackenzie predviđa da će svake godine do 2050. biti zabeležen porast od 10 miliona metričkih tona na tržištu petrohemijskih proizvoda, koji se koriste za pravljenje plastike i drugih proizvoda. On smatra da će veći deo toga biti izvezen.
„Ne očekujemo porast potražnje u SAD-u, već tamo gde se grade fabrike kako bi se zadovoljila sve veća globalna potražnja.“
Radnik komunalnog preduzeća sa prikupljenim otpadnim plastičnim bocama u reciklažnom centru u Srbiji
Izvor fotografije: Getty Images
Pored bliskoistočnih naftnih giganata poput Katara, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata, SAD je vodeći proizvođač i izvoznik plastičnih sirovina i polimera. Generalno gledajući Azija je, a naročito Kina, najveći uvoznik plastičnih blokova.
Ali Enck sumlja u to da potrošači žele više plastike: „Ono što pokreće taj porast proizvodnje je prezasićenost fraktiranim gasom i to što su se udružile industrija fosilnih goriva i hemijska industrija kako bi proizveli što više plastike.“
Studija Ipsosa na preko 19 000 ispitanika je pokazala da se 71% potrošača širom sveta zalaže za zabranu jednokratne plastike.
Iako se čini da je danas plastika veoma nepopularna, ona je prisutna svuda oko nas sa razlogom.
„Petrohemikalije su fantastične po pitanju karakteristika kao što su mala težina, fleksibilnost, dugotrajnost i raznovrsnost,“ kaže Gelder. A zahvaljujući subvencijama za fosilna goriva, one su i najjeftinije dostupne opcije.
Problem je što najveći deo plastike završi na deponijama, ili kao otpad na kopnu ili u moru. Samo se 9% ukupno proizvedene plastike reciklira, jer je proizvodnja nove plastike jeftinija opcija.
Kina je profitabilno reciklirala veći deo svetske plastike, ali je od 2018. prestala da uvozi plastični otpad, jer je veći deo bio previše kontaminiran da bi se uspešno reciklirao. Tako da se sada taj otpad šalje u siromašnije zemlje koje nemaju adekvatnu infrastrukturu za njihov tretman ili reciklažu.
Afrika je zabeležila četvorostruki porast uvoza plastičnog otpada u 2019. godini, godinu dana pošto je Kina zatvorila svoja vrata za uvoz. Plastika je preplavila i Indiju, Maleziju, Tajland, Indoneziju i Vijetnam, koje su u međuvremenu uvele i same ograničenja za uvoz otpadne plastike. Ali SAD i dalje tamo šalje svoj otpad.
Štetne posledice
U međuvremenu, domaća petrohemijska industrija u SAD-u često ispoljava štetne efekte na zajednice u čijem se okruženju ta postrojenja nalaze, jer zagađujuće materije koje te fabrike emituju mogu da zagade okolni vazduh, vodu i zemljište.
„Ovo čini plastiku i proizvodnju plastike ozbiljnim ekološkim problemom,“ kaže Enck, „Pošto ovaj petrohemijski otpad nastaje u zajednicima sa niskim prihodima i zajednicama sa etnički mešanim stanovništvom, uglavnom u Tekasu, Luizijani, Ohaju i Pensilvaniji.“
Sharon Lavigne je stručnjak za ovo pitanje. Ona živi u St. James Parish, Louisiana, koji se rasprostire duž obale Misisipija i često ga nazivaju „Aleja raka“. On je sedište preko 150 petrohemijskih postrojenja i rafinerija, a porast aerozagađenja u ovoj oblasti je direktno prouzrokovao veći stepen obolevanja od raka u siromašnim zajednicama.
Protestne parole protiv izgradnje Formosa Plastics petrohemijske fabrike u St. James Parish, Louisiana
Izvor fotografije: Getty Images
„Otkrila sam da nas okolne fabrike truju, da se zbog njih razboljevamo i to najčešće od raka,“ kaže Lavigne. „A onda sam otkrila da kada dođu ovde i otpočnu sa radom ne zapošljavaju nikoga iz Saint James-a.“
Ona je 2018. osnovala Rise St. James, sa ciljem da se spreči dalje širenje petrohemijskih kompanija. Ova organizacija je uspela da zaustavi izgradnju pogona za proizvodnju plastike za koju je Wanhua Chemical investirao 1,25 milijardi dolara, a trenutno vode bitku kako bi sprečili Formosa Plastics da izgradi postrojenje u 5. okrugu, gde Lavigne živi. Međutim, izgleda da će se taj projekat ipak realizovati. Inače, u 5. okrugu živi 91% afroameričkog stanovništva.
„Jednom prilikom su hteli da izgrade fabriku u četvti sa belim stanovništvom, ali je parohijsko veće glasalo protiv. Oni su rekli ne,“ kaže Lavigne. Ali kada je nešto slično predloženo u 5. okrugu, oni su to odobrili.
Klimatski orjentisan think tank Carbon Tracker je procenio da eksterni troškovi proizvodnje plastike iznose između 800$ i 1400$ po metričkoj toni proizvedene plastike, a ti troškovi uključuju CO2 emisije, aerozagađenje, upravljanje otpadom i čišćenje okeana.
Nesigurna budućnost
I dok se proizvođači pripremaju za porast proizvodnje, mnogo je znakova da samo plastika ne može da spasi industriju fosilnih goriva.
Kao prvo, EU Direktiva o jednokratnoj plastici je nedavno stupila na snagu u EU, i ona ima za cilj da znatno smanji proizvodnju nove plastike.
Ona zahteva da do 2025. sve boce za piće koje se prave od PET plastike moraju da sadrže najmanje 25% recikliranog sadržaja, zabranjuje veliki broj predmeta od jednokratne plastike i uvodi šeme produžene odgovornosti proizvođača (EPR) koje će obavezati proizvođače plastike da pokriju troškove upravnjanja i čišćenja otpadne plastike.
Ramachandran očekuje da će ovo dovesti do promene u načinu proizvodnje plastične ambalaže širom sveta.
„Smatram da će se za godinu, maksimalno dve, u Evropi uvesti obavezan reciklirani sadržaj za svu ambalažu. A kada se to bude desilo, malo je verovatno da će se praviti jedna ambalaža za Evropu, a druga za ostale delove sveta. Tako da očekujem da će se ova praksa proširiti i na ostale delove sveta.“
Mejn i Oregon su nedavno uveli EPR propise koji obavezuju proizvođače plastike da plate za programe reciklaže, a druge države, uključujući Kaliforniju i New York, žele da urade isto.
I same korporacije pokazuju želju za promenama. Pre održavanja zasedanja Skupštine UN za životnu sredinu, više od 70 kompanija je pozvalo na donošenje globalnog pakta za smanjenje proizvodnje plastike i njeno razgraničenje od fosilnih goriva. Jedan od potpisnik je bio i AMCOR, jedan od najvećih proizvođača plastične ambalaže, i veliki brendovi poput Unilever, Walmart, Pepsi i Coke.
„Ne očekujem da će se ExxonMobil ili Dow DuPont promeniti. Ali očekujem značajen promene kod velikih brendova koji kupuju svu tu plastičnu ambalažu,“ kaže Enck.
Konačno, plastika ima znatno manji udeo na tržištu od nafte i gasa. Petrohemikalije su činile samo 13% prihoda ExxonMobil u 2020. i 6,5% prihoda Shell-a u 2020.
„Tako da ako odjednom prestanemo da vozimo putničke automobile na benzin i pokušamo da sve te sirovine preorjentišemo na petrohemijsku industriju, onda ćemo preplaviti petrohemijsko tržište i smanjiti njegovu privlačnost i profitabilnost,“ objašnjava Gelder.
U suštini, industrija plastike je previše mala da bi omogućila opstanak naftnim i gasnim kompanijama, iako potražnja za plastikom nastavlja da raste.
I mada plastika može samo da profitira od moćnog lobija pristalica fosilnih goriva, manje dimenzije petrohemijske industrije u kombinaciji sa novim propisima i naporima korporacija da ograniče proizvodnju nove plastike, samo znače da se očekivanje naftne i gasne industrije koja se zalaže za porast proizvodnje plastiku neće ostvariti.
Autor teksta: Katie Brigham
Izvor: CNBC