Potencijalni doprinos upravljanja otpadom smanjenju emisije gasova sa efektom staklene bašte
Kada se analiziraju izveštaji o emisijama gasova sa efektom staklene bašte (greenhouse gases – GHG), može se zaključiti da upravljanje otpadom doprinose u manjoj meri ukupnim emisijama GHG U Evropi. Izveštaji o GHG emisijama iz 28 zemalja članica EU za 2012. godinu ukazuju da je doprinos sektora ‘otpada’ nešto preko 3% od ukupnih GHG emisija. Na osnovu ovog podatka možemo da dođemo do zaključka da je ovo sektor koji može malo da doprinese smanjenju ukupnih GHG emisija u EU i globalno.
Međutim, studije koje su radile različite institucije ukazuju da je potencijalni doprinos prevencije stvaranja otpada i upravljanja otpadom smanjenju GHG emisija mnogo veći nego što pomenuti izveštaj prikazuje. Ove studije ukazuju da potencijalna ušteda koja bi se postigla daljim unapređenjem u oblasti upravljanja otpadom (reda veličine 150-200 miliona tona CO2), prevazilazi nivo emisija koje su prikazane u delu koji se odnosi na sektor ‘otpada’ u EU inventaru (gde se ovaj doprinos procenjuje da je reda veličine 100 miliona tona CO2).
Do ovih neslaganja dolazi jer se inventari emisija pojedinih zemalja zasnivaju na aktivnostima koje se odvijaju u granicama tih država. Pošto se primarnim i sekundarnim sirovinama mnogo trguje, način na koji će se aktivnosti kao što su prevencija otpada, ponovna upotreba i reciklaža reflektovati na ove inventare zavisi od toga da li država uvozi primarne proizvode ili ih proizvodi: u prvom slučaju, reciklaža otpada i aktivnosti vezane za prevenciju otpada ima će mali ili nikakav uticaj na inventare GHG emisija; u drugom slučaju, uticaj će biti znatno veći.
Najveći problem je u tome što se u svim ovim izveštajima doprinos CO2 koji ne vodi poreklo iz sagorevanja fosilnih goriva gotovo ignoriše. Uopšte, doprinos biogenog ugljenika nije adekvatno procenjen u svim ovim izveštajima, i zbog toga je potcenjen ukupni doprinos biogenog CO2 globalnim klimatskim promenama. Postoji znatna razlika u emisijama biogenog CO2 generisanih iz različitih procesa tretmana otpada. Kada se radi o deponijama, metan koji se prikupi, bilo da se koristi za proizvodnju energije ili u plamenicima, prevodi se u CO2, a deo metana koji nije prikupljen može se oksidovati pri vrhu deponije. Ovaj gas se oslobađa u dužem vremenskom periodu. Ako se isti taj otpad na primer spali, emisije CO2 se odmah javlja. Ovi procesi samim tim imaju sasvim različit vremenski profil.
Glavna otkrića
Naša istraživanja pokazuju da promene u načinu upravljanja otpadom mogu znatno da doprinese smanjenju klimatskih promena. Efekti koje različite aktivnosti mogu da imaju na emisije CO2, prikazane su na slici 1. Kao što se sa ove slike može videti najveće uštede daje prevencija otpada, a što se reciklaže tiče – reciklaža suvih materija. Iako su uštede od tretmana bio-otpada kompostiranjem ili anaerobnom razgradnjom manje značajne od onih dobijenih reciklažom suve materije, uštede usled prevencije stvaranja otpada od hrane su znatne.
Što se tiče tretmana preostalog otpada i njegovog odlaganja, ovi načini zbrinjavanja otpada samo doprinose porastu emisija koje izazivaju klimatske promene umesto da ih smanje. Uštede usled prelaska sa odlaganja na deponije na sagorevanje u insineratorima su neznatne.
Grafikon 1. Uticaj pojedinih aktivnosti u oblasti upravljanja otpadom na klimatske promene (izuzimajući emisije CO2 iz biogenih izvora)
Imajući u vidu ove rezultate, deo strategije za smanjenje klimatski promena koji se odnosi na materijale i otpad, zasnivaće se na kontunualnom kruženju materijala u privredi, gde je deo materijala koji se nađe u preostalom otpadu minimizovan. Ako posmatramo ove procese sa energetskog aspekta, smanjiće se količina energije koja se utroši na proizvodnju i to smanjenje biće znatno veće nego energija koja bi se dobila termalnim tretmanom otpada.
Preporuke
Da bi se dao odgovarajući značaj prevenciji i upravljanju otpadom sa aspekta klimatskih promena, potrebno je:
- Da se politika upravljanja otpadom orjentiše na načine zbrinjavanja otpada u skladu sa operacijama koje se nalaze u gornjem delu hijerarhije upravljanja otpadom (od reciklaže naviše);
- Indikatori koji mere uspešnost upravljanja otpadom treba da se promene iz ‘koliko se otpada odlaže na deponije?’ u ‘koliko se generiše preostalog otpada?’;
- Treba se uzdržati od zabrane odlaganja otpada na deponije. Imajući u vidu da se za neke materijale koji se često nađu u preostalom mešanom otpadu ne može sprovesti zabrana odlaganja specifičnih materijala na deponije, fokus bi trebao da bude na merama da se pospeši, ili uvede obavezno, odvajanje otpada za pripremu za ponovnu upotrebu ili reciklažu;
- Države članice EU treba ponovo da razmotre svoje mehanizme podrške proizvodnji energije iz obnovljivih izvora: naročito, treba prestati sa podrškom svim vrstama proizvodnje energije iz preostalog otpada. To uključuje i ukidanje određenih subvencija, kao što je subvencija za goriva koja se koriste za proizvodnju toplotne energije, osim ukoliko postoji i razmerna taksa za sagorevanje u insineratorima;
- Treba razmotriti ukidanje bilo kakve podrške za upotrebu, direktnu, obrane biomase za proizvodnju energije ili goriva iz obnovljivih izvora;
- Trebalo bi razmotriti kako da se segment ‘otpada’ integriše u okvire Evropske politike klimatskih promena. Jedan način bio bi da se integriše u okviru EU sistem trgovine emisijama gasova sa efektom staklene bašte. Drugi način bi bio da se uvedu ciljne vrednosti za smanjenje GHG emisija za sektor ‘otpada’. Naročito treba dati na značaju benefitima od reciklaže i ponovne upotrebe, čak i kad se ove operacije odvijaju u drugim zemljama;
- U kratkoročnom periodu, i dok se ne pređe na inventare zasnovane na potrošnji, bilo bi korisno da se uključe:
- Procenjeni efekti reciklaže na GHG emisije kao dodatak sektoru ‘otpada’ (uključujući tu podatke o tome gde se izvoze materijali prikupljani za reciklažu);
- u poglavlje koje se bavi industrijom, gde bi se videlo u kojoj meri industrija koristi reciklirane materijale (i koja bi se ušteda na emisijama postigla).
- Prepoznati problem u vezi načina na koji su emisije iz poljoprivrede, šumarstva i eksploatacije zemljišta razmatrane, jer u inventar treba uključiti i emisije biogenog CO2 iz insineratora (i postrojenja za proizvodnju energije iz biomase) dok se ne proceni adekvatnost tretmana ove vrste materije;
- Sve studije životnih ciklusa koje se bave komparativnom procenom načina tretmana otpada treba da uključe emisije CO2 iz izvora koji nisu fosilna goriva u svoje komparativne procene;
- Na duže staze, trebalo bi da se preće na inventare koji bi se zasnivali na potrošnji. Za ovo će svakako biti potrebno veliki broj informacija, ali ako druge države budu imale ovakve inventare, onda će to biti moguće realizovati.
- Regionalni fondovi i fondovi iz međunarodnih finansijskih institucija, treba pod hitno da preispitaju svoje finansiranje projekata u oblasti upravljanja otpadom.
Uopšteno gledano, doprinos koji bi prevencija otpada i unapređeno upravljanje otpadom mogli da daju u smanjenju GHG emisija je veoma potcenjen. Postojeće smernice za izradu inventara korisne su za specifične namene, ali one zanemaruju potencijalnu ulogu koju bi bolje upravljanje otpadom i resursima moglo da ima u smanjenju klimatskih promena. Umesto da se fokusiramo na otpad kao potencijalni izvor navodno obnovljive energije, treba da se fokusiramo na očuvanje energije koja je ugrađena u materijale i proizvode, kao i na smanjenje generisanja otpada.
Izvor: Izveštaj organizacija Zero Waste Europe, Zero Waste France i ACR+ – “The Potential Contribution of Waste Management to a Low Carbon Economy” objavljen oktobra 2015. godine