Udruzenje Sredina

Šta možemo da očekujemo, a šta ne od taksi za odlaganje na deponije i u insineratore?

Većina evropskih država je uvela takse za odlaganje komunalnog otpada na deponije. Neke su uvele i takse i za spaljivanje otpada [1] [2]. Ove takse su uspostavljene ili na nacionalnom ili na regionalnom nivou i obično ih plaćaju lokalne samouprave. Povećanjem troškova odlaganja otpada na deponije i u insineratore, druge opcije za zbrinjavanje otpada koje su ekološki povoljnije postaju pristupačnija alternativa. Ove takse podstiču lokalne samouprave da usvajaju strategije kojima se otpad sa deponija i insineratora usmerava ka nekim drugim načinima zbrinjavanja otpada. Zavisno od njihovih lokalnih kapaciteta, to najčešće znači unapređenje odvojenog sakupljanja bio otpada i reciklabilnih frakcija otpada i stabilizacija otpada koji nije odvojeno prikupljen pre odlaganja (npr. u postrojenjima za mehaničko-biološki tretman otpada).

Ove takse svakako daju očekivane efekte i jedna su od glavnih stavki strategija upravljanja otpadom svih država ili regiona koje su ih uvele, a naročito ako su prihodi od njih namenska sredstva koja se koriste za implementaciju mera prevencije stvaranja otpada.

Međutim, prema Okvirnoj direktivi o otpadu [3] (član 4.1), prevencija i priprema za ponovnu upotrebu su opcije koje trebaju da imaju prioritet u odnosu na reciklažu. Same takse za odlaganje otpada na deponije i u insineratore nisu dovoljne da pospeše prelazak na više nivoe hijerarhije upravljanja otpadom.

Razlog za to je veoma jednostavan: značajan pomak ka aktivnostima vezanim za prevenciju i pripremu za ponovnu upotrebu zahteva temeljno preispitivanje strategija proizvodnje i distribucije od strane industrije, a industrija ne dobija nikakva podsticajna sredstva od taksi za deponije i insineratore.

Takođe, visina taksi je previše mala. Uzmimo za primer nekoliko proizvoda koji se danas masovno proizvode: razgradive kese, aluminijumske konzerve i pelene za jednokratnu upotrebu. Svi oni stvaraju velike ekološke probleme. Pre nekoliko decenija nijedan od tih proizvoda nije postojao. Neki mogu da se izbegnu, drugi mogu da se zamene proizvodima koji se mogu ponovo upotrebljavati, a preostali bi morali da pretrpe znatne promene i da se za njih uradi novi ekološki dizajn. Još mnogo proizvoda se može naći na ovoj listi.

Pokušajmo sada da izračunamo udeo taksi koje se inače plaćaju za odlaganje tone otpada za samo jedan artikal (uzećemo prosečnu težinu artikla i malo višu vrednost takse za deponije od 50 €/t):

Dobijene vrednosti su za nekoliko redova veličine manje od cene proizvoda, tako da se lako može zaključiti da je iznos taksi za deponije i insineratore zanemarljiv za proizvođače.

Čak šta više, lokalne samouprave obično te troškove prebacuju na domaćinstva i komercijalne aktivnosti (preko naknada za odnošenje smeća), ali ne i na ono koji te proizvode stavljaju na tržište.

Ovo jasno pokazuje da iako je glavni smisao ovih taksi za deponije i insineratore da nateraju lokalne samouprave da se sa odlaganja otpada na deponije preorjentišu na reciklažu, one nikako ne mogu da stimulišu prevenciju i pripremu za ponovnu upotrebu.

Drugi instrumenti – bili oni ekonomski ili ne – su potrebni kako bi se stimulisala industrija da svoje poslovanje uskladi sa aktivnostima na višim nivoima hijerarhije upravljanja otpadom, tako što će uticati na strategije proizvodnje i distribucije. Neke od mogućih opcija su:

• Dobro osmišljen koncept produžene odgovornosti proizvođača (tzv. EPR koncept) (t.j. obezbediti blizu 100% pokrivanja troškova, prebaciti sve troškove prikupljanja i tretmana na nadležne institucije, a oni te troškove treba da naplate od proizvođača kroz tarife koje favorizuju eko-dizajn). Većina proizvoda koja se stavlja na evropsko tržište ne potpada pod ovaj koncept odgovornosti proizvođača, jer ih zakon na to ne obavezuje. EPR koncept postoji samo za ambalažu, električne i elektronske proizvode, gume i još par proizvoda. Ovi proizvodi obično zadovoljavaju minimalne kriterijume kvaliteta koji su gore navedeni.
• Eko takse za proizvode koji imaju veliki uticaj na životnu sredinu i za koje postoje prihvatljivije alternative, npr. za razgradljive kese, za koje već postoji ovakva taksa u nekim zemljama i regionima (npr. u Irskoj).
• Obavezno sprovođenje i merljive ciljne vrednosti za eko-dizajn.

Ignasi Puig Ventosa (ENT)

Reference

[1] Watkins, E. et al. (2012) Use of Economic Instruments and Waste ManagementPerformances. DG Environment. European Commission. http://ec.europa.eu/environment/waste/pdf/final_report_10042012.pdf

[2] Fischer, C. et al. (2012) Overview of the use of landfill taxes in Europe. ETC/SCP working paper 1/2012. European Topic Centre on Sustainable Consumption and Production. http://scp.eionet.europa.eu/publications/WP2012_1/wp/WP2012_1

[3] Directive 2008/98/EC of the European Parliament and of the Council of 19 November 2008 on waste and repealing certain Directives.
http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=CELEX:32008L0098

[4] For a conventional high-density polyethylene(HDPE) bag, according to Edwards, C., Meyhoff Fry, J.(2011) Evidence. Life cycle assessment of supermarket carrier bags: a review of the bags available in 2006. Environment Agency, Bristol. SC030148 Report. https://www.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_data/file/291023/scho0711buan-e-e.pdf

[5] http://recycleusainc.com/aluminium-cans/how-many-aluminum-cans-equal-1-pound/

[6] Aumônier, S., Collins, M., Garrett, P. (2008) An updated lifecycle assessment study for disposable and reusable nappies.

Environment-Agency-Bristol-Science-Report–SC010018/SR2. https://www.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_data/file/291130/scho0808boir-e-e.pdf

Izvor: ENT environment and management site