Udruzenje Sredina

STVARANJE PREDUSLOVA ZA UVOĐENJE CIRKULARNE EKONOMIJE PREKO DIZAJNA PROIZVODA I UPRAVLJANJA OTPADOM

STVARANJE PREDUSLOVA ZA UVOĐENJE CIRKULARNE EKONOMIJE – DIZAJN PROIZVODA I UPRAVLJANJE OTPADOM

Jedan od ciljeva 7. Akcionog programa EU za životnu sredinu, koji je dogovoren sa Savetom ministara EU 2013. godine, je prelazak na resursno efikasnu, zelenu, konkuretnu i ‘niskougljeničnu’ ekonomiju. U paragrafu 36. se kaže da “… Okvirni propisi Unije treba da obezbede da prioritetni proizvodi koji se plasiraju na tržište Unije budu u skladu sa ‘eko-dizajnom’, imajući u vidu da je potrebno optimizovati resursnu i materijalnu efikasnost. Ovi propisi bi trebalo da obuhvate, između ostalog, trajnost proizvoda, mogućnost njihove popravke i ponovne upotrebe, reciklabilnosti i životni vek proizvoda. Proizvod bi trebalo da bude napravljen iz održivih resursa i dizajniran tako da se može ponovo upotrebljavati i reciklirati.”. Poboljšanje propisa koji regulišu upravljanje otpadom je takođe identifikovano kao jedna od ključnih stavki: “Postoje značajni potencijali za poboljšanje prevencije i upravljanja otpadom u Uniji, kako bi se bolje iskoristili resursi, otvorila nova tržišta, stvorila nova radna mesta i smanjila zavisnost od uvoza sirovina, a istovremeno smanjio negativan uticaj na životnu sredinu.”, (paragraf 39).

U julu 2014. godine, Evropska komisija je objavila prvi predlog izmena propisa u oblasti upravljanja otpadom i cirkularne ekonomije, koji je nova Komisija povukla uz obrazloženje da će izaći sa “ambicioznijim” i sveobuhvatnim paketom za cirkularnu ekonomiju. Novi paket Komisija je objavila u decembru 2015. godine i on se sastojao iz dva dela: zakonodavnog predloga o izmenama  propisa koji regulišu upravljanja otpadom i akcionog plana za cirkularnu ekonomiju. Iako novi paket nije ispunio obećanje da će biti ambiciozniji u odnosu na onaj koji je povučen, važno je istaći značajne novine koje donosi ovaj paket, a kojima bi se povećale velike uštede već projektovane za 2020. Godinu¹. Prema dokumentima Komisije, novi propisi u oblasti upravljanja otpadom mogli bi da obezbede uštedu od najmanje 24 milijarde evra, 140.000 novih radnih mesta i uštedu od 45 Mt CO₂ na godišnjem nivou, do 2035. Godine². Celokupni efekti ovog paketa mogu se odraziti i na porast BDP-a (potencijalno za 7%) i doneti uštede od oko 600 milijardi evra³. Cirkularna ekonomija ima potencijal da postane glavna ekonomska strategija u narednim godinama u Evropi.

Međutim, sada je potrebno da se ove ideje sprovedu u delo i preduzmu konkretne mere. Predsedavanja Malte će imati ključnu ulogu u tom segmentu, jer bi u tom periodu Savet ministara  trebao da da svoje mišljenje o predloženim izmenama propisa u oblasti upravljanja otpadom, dok se istovremeno bude radilo na razradi prvih aktivnosti koje su navedene u Akcionom planu.

Prvi prioritet biće da se tako urede propisi koji regulišu kvalitet proizvoda u prometu da se otpad postepeno eliminiše iz naše ekonomije, uvođenjem ciljnih vrednosti za prevenciju otpada i podsticajnih mera koje bi mogle da posluže kao zakonodavni i tržišni pokretač.

Proizvodi koji će se stavljati na tržište narednih godina, postaće otpad koji bi trebalo zbrinuti i periodu 2025.-2030. Propisi koji regulišu kvalitet proizvoda u prometu predstavljaju značajan faktor u dostizanju ciljeva vezanih za prevenciju otpada u narednih 15 godina. Tokom predsedavanja Malte trebalo bi poraditi na velikom neiskorišćenom potencijalu ovih propisa, koji mogu u velikoj meri da doprinesu uspostavljanju cirkularne ekonomije, tako što bi omogućili da zakonske reforme politike upravljanja otpadom budu usmeren ka jačanju pristupa koji favorizuje eko-dizajn. Ali ovaj korak ne sme da ostane samo na nivou pustih želja, kao što je to slučaj sa predloženim Akcionim planom. Kašnjenja sa realizacijom aktivnosti predviđenih u ovom Akcionom planu za 2016. godinu ukazuju da Komisija nije odlučna u sprovođenju ovog plana. Potrebno je da postoje jasne zakonske obaveze za Komisiju da predloži proširenje osnove postojećeg eko-dizajn instrumenta, kako bi se obuhvatio aspekt upotrebe resursa, kao i da se njime obuhvate i druge kategorije proizvoda, i/ili da se uspostavi novi zakonski osnov za propise koji bi regulisali cirkularne proizvode. Slično važi i za ambalažne materijale, trebalo bi da u Akcionom planu bude jasno definisan datum i proces revizije zastarelih, neprimenljivih osnovnih zahteva u postojećoj Direktivi o ambalaži i ambalažnom otpadu, kako bi se sprečila upotreba suvišnih i toksičnih materijala i povećala mogućnost ponovne upotrebe.

Drugi instrumenti u oblasti propisa koji regulišu kvalitet proizvoda u prometu, kao što su zelene javne nabavke i Eko-znak, takođe se mogu promovisati tako što bi se uvele više obavezujuće ciljne vrednosti i uveli tržišni podsticaji za proizvode koji imaju eko-znak. Evropska baza proizvoda koja bi sadržala osobine materijala i sve relevantne informacije o njima, takođe bi mogla biti sistematski dokumentovana (“pasoš proizvoda”), što bi mogao biti prvi korak u reviziji Direktive o energetskom označavanju proizvoda koja bi trebalo da se završi do kraja 2016.

Kao dopuna aktivnostima koje se odnose na fazu osmišljavanja proizvoda, trebalo bi uspostaviti jasne ciljne vrednosti i mere za prevenciju otpada, koje bi bile zakonodavni i tržišni pokretači. Cilj da se smanji ukupna količina generisanog otpada i da se održava ispod neke granične vrednosti po stanovniku, je veoma značajan za period 2025. i 2030. godine. To se može postići ukoliko se postavi ciljna vrednost za generisanje čvrstog komunalnog otpada, definisanjem metodologije za monitoring otpada od hrane i postizanjem dogovora oko stope smanjenja u skladu sa preuzetim SDG (sustainable development goals) obavezama (manje za 50% do 2030. godine) i uvođenjem zahteva da se određeni procenat ambalaže za višekratnu upotrebu svake godine stavlja na tržište.

Ciljna vrednost za otpad koji zagađuje mora i okeane takođe bi trebala da bude smanjenje od 50% do 2020. godine i nikako kasnije od 2025., kako bi se dostigli ciljevi Okvirne direktive o morskoj strategiji i omogućilo da EU ispoštuje svoje međunarodne obaveze u domenu zagađenja mora otpadom. Pored toga, trebalo bi intezivirati pripremu za ponovnu upotrebu, naročito za tekstil, nameštaj i građevinske materijale. Iako se baš i ne radi o prevenciji, priprema za ponovnu upotrebu doprinosi smanjenju količine otpada i doprinosi stvaranju novih radnih mesta na lokalu od čega najviše koristi imaju socijalno ugrožene grupe.

Drugi prioritet je da se ostvare visoke ambicije po pitanju reciklaže materijala. Trebalo bi dogovoriti stopu reciklaže od 70% za čvrst komunalni otpad i 80% ukupnu stopu reciklaže za ambalažu, ali uz bolji mehanizam izračunavanja koji bi uzeo u obzir ukupno generisanu količinu otpada u različitim zemljama članicama. Onim zemljama članicama koje generišu manje otpada od dozvoljenog maksimuma za preostali otpad (npr. 150 kg/stanovniku do 2025. godine), bi se moglo eventualno odobriti izuzeće od tako visokih ciljnih vrednosti dok god se nalaze ispod ove granice. Ovakav pristup bio bi mnogo korektniji nego odobravanje odlaganja na 5 godina ispunjavanja ovih ciljnih vrednosti za pojedine zemlje bez ikakvog osnova, jer bi se na taj način stimulisalo ograničavanje stvaranja otpada, čime bi se doprinelo ispunjavanju najprioritetnijeg koraka u hijerarhiji upravljanja otpadom – prevencija otpada. Stope reciklaže treba da se izračunavaju na osnovu jedinstvenog, harmonizovanog  metoda izračunavanja, koji još uvek ne postoji. Prvi ovakav metod mogao bi biti usvojen i primenjen za ciljne vrednosti za 2025. godinu, a zatim bi mogao da se dodatno revidira i doradi za procenu realizacije postavljenih ciljeva za 2030. godinu, ali bez mogućnosti odlaganja njegove primene i bez dozvole da se do 10% ostataka/nečistoća toleriše prilikom izračunavanja stope reciklaže.

Ciljna vrednost uspostavljena za komunalni otpad mogla bi da se proširi i na komercijalni/industrijski otpad, što bi znatno doprinelo uštedi resursa, novim investicijama i otvaranju novih radnih mesta u EU. Naročito bi se trebalo pozabaviti reciklažom otpadnih ulja i bolje definisati ciljne vrednosti za njih, nego što je to danas slučaj. Odvojeno sakupljanje bio otpada bi trebalo da bude obavezno i da se izbaci odredba da se ono sprovodi samo tamo gde je to tehnički i ekonomski moguće. U najmanju ruku, to bi trebalo da bude jasno definisan pristup i svako odstupanje bi trebalo da bude propisno dokumentovano, o tome bi trebalo da raspravljaju sve zainteresovane strane na nacionalnom i lokalnom nivou  i da se prijavi Evropskoj komisiji.

Što se tiče građevinskog otpada i otpada od rušenja, trebalo bi postaviti  jasnu razliku između zatrpavanja i reciklaže. Zatrpavanje treba da se ograniči na neopasan otpad i trebalo bi definisati minimalnu stopu reciklaže koja ne uključuje zatrpavanja, kako bi se stimulisala reciklaža u odnosu na zatrpavanje.

Kako bi se pospešila reciklaža, trebalo bi uzeti u razmatranje ne samo ograničavanje odlaganja na deponije, već i uvođenje zabrane spaljivanja netretiranog otpada, bilo da se radi o otpadu koji je odvojeno sakupljen ili nesortiranom otpadu. Anaerobna digestija, koja sledi posle odvojenog prikupljanja bio otpada, trebala bi da bude jedan vid ponovnog iskorišćenja otpada radi proizvodnje energije i trebalo bi je što više promovisati u poređenju sa drugim vidovima ponovnog iskorišćenja, jer se njome proizvodi energija i ponovno koriste materijali. Ali treba poslati jasnu poruku da se iz perspektive cirkularne ekonomije korišćenje otpada za dobijanje energije smatra neuspehom i da se iz sredstava EU u budućnosti ne bi trebalo finansirati postrojenja u kojima se spaljuje komunalni otpad kako bi se dobila energija ili druge tehnologije koje je ne omogućavaju ponovno iskorišćenje materijala.

Takođe, trebalo bi poboljšati upravljanje opasnim otpadom i vrši njegov monitoring. Na taj način bi se smanjio procep između stvaranja opasnog otpada i adekvatnog tretmana, i obezbedilo da toksični materijali ne budu vraćeni u ekonomiju. Još jednom treba skrenuti pažnju da se opasan otpad mora tretirati u za to posebno namenjenim postrojenjima, a dobijanje energije iz otpada u konvencionalnim insineratorima ne može se smatrati adekvatnim tretmanom za toksične materijale. U pogledu detoksifikacije i povećanja reciklabilnosti materijala, dostupnost informacija i uvođenje specifičnih zahteva za proizvode koji se stavljaju na tržište mogli bi da dovedu do velikih poboljšanja.

Iskorišćenje na najbolji mogući način produžene odgovornosti proizvođača (EPR) može znatno doprineti realizaciji dva ključna prioriteta – smanjenju količine generisanog otpada i povećanju reciklaže. Bolje očuvanje resursa može se postići definisanjem nekih opštih zahteva za EPR sheme i obezbeđivanjem pravilne implementacije principa ‘zagađivač plaća’, tako što će se zahtevati potpuna transparentnost troškova i prihoda duž lanca snabdevanja u suprotnom smeru, kao i određivanje visine naknada koje proizvođači plaćaju na osnovu osobina vezanih za prevenciju otpada i reciklažu proizvoda koje stavljaju na tržište. Pored toga, ovo bi bila i neka vrsta sistema nagrađivanja za one koji na tržište stavljaju proizvode koji stvaraju minimalno otpada. EPR sheme ne bi trebalo da budu jednostavne opcije koje država članica treba da usvoje ili ne. Ukoliko je potrebno da se odobri određena fleksibilnost nacionalnim nadležnim organima, oni moraju da pokažu kako će sistem koji planiraju da primene na nacionalnom nivou postići isti učinak i transparentnost kao i opšti zahtevi usvojeni na nivou EU. Ti zahtevi za EPR sheme koji daju ekvivalente učinke, treba da budu obuhvaćeni Direktivom o ambalaži i ambalažnom otpadu.

Paralelno sa ovim reformama, potrebno je preduzeti sve neophodne mere kako bi se obezbedila adekvatna implementacija propisa koji regulišu kvalitet proizvoda u prometu i otpad, jer bi u suprotnom propustili priliku za otvaranje novih radnih mesta i poboljšanje kvaliteta životne sredine. Adekvatan tržišni nadzor koji je jedan od zahteva efikasne regulative koja uređuje kvaliteta proizvoda u prometu, kao i efikasan inspekcijski nadzor koji bi bio garancija pravilnog upravljanja otpadom u skladu sa važećim propisima, zavise od dostupnosti resursa, saradnje i razmene znanja između zemalja članica i određivanja zakonodavne formulacije planova inspekcije. Implementaciju treba posmatrati kao neophodan zaseban zadatak, a ne kako se to često pogrešno čini kao zamenu za ambicioznost, kao da bi manjak ambicioznosti značilo bolju implementaciju. Trebalo bi dati prioritet pomoći manje naprednim zemljama članicama, podršci investicijama u oblasti prevencije i reciklaže i sprečavanju stvaranja još veće razlike između više naprednih i manje naprednih zemalja članica, ali to nikako ne sme da  umanji ambicije predloženog paketa propisa u oblasti cirkularne ekonomije i otpada.

Naposletku, trebalo bi razmotriti uspostavljanje adekvatnog analitičkog okvira i podrške cirkularnoj ekonomiji. Uvođenje metodologija za određivanje resursne produktivnosti i postavljanje osnovnih i nekih dugoročnijih ciljnih vrednosti, od ključne su važnosti za praćenje našeg napretka.  Detaljniji indikatori, kao što je to stopa recikliranih materijala korišćenih u evropskoj ekonomiji, mogli bi se takođe definisati u skladu sa harmonizovanom metodologijom i na taj način obezbediti uporedan monitoring za sve zemlje članice.

Apelujemo da se tokom predsedavanja Malte:

• Odredbe koje se tiču ekodizajna, kvaliteta proizvoda u prometu, informacija i sistema obeležavanja za produženje životnog veka, lakše popravke i rastavljanja proizvoda, ograničenja opasnosti materijala i promovisanja isplative reciklaže obuhvate reformom propisa o otpadu;
• Revizijom osnovnih zahteva za ambalažne materijale obezbedi efikasno smanjenje nepotrebne ambalaže i poveća mogućnost njene ponovne upotrebe i reciklaže;
• Usvoje preventivne mere, posebno ciljne vrednosti za ukupne količine generisanog otpada, otpada od hrane, otpada koji zagađuje mora i okeane, ambalažu za višekratnu upotrebu i specifičnu pripremu za ponovnu upotrebu za tekstil, nameštaj i građevinske materijale;
• Zadrže visoke ciljne vrednosti za reciklažu za sve bez bilo kakvih vremenskih odlaganja, ali sa mogućnošću odlaganja ukoliko se ispoštuje maksimalno dozvoljena količina preostalog otpada;
• Usaglasi praktičan, jedinstven i harmonizova metod za izračunavanje postignute stope reciklaže, bez ikakvih izuzeća ili mogućnosti uključivanja ostataka/nečistoća kada se izračunava stopa reciklaže, koji bi stupio na snagu do 2025. godine, kako bi se napravile njegove eventualne izmene do 2030;
• Bolje definisati šta sve obuhvataju operacije zatrpavanja, isključujući opasan otpad, i uspostaviti specifične vrednosti za stopu reciklaže građevinskog i otpada od rušenja koje bi se razlikovale od onih za zatrpavanje;
• Razmotri uspostavljanje ciljnih vrednosti za prevenciju i reciklažu komercijalnog i industrijskog otpada, mimo čvrstog komunalnog otpada;
• Ograniči odlaganje na deponije i zabrani spaljivanje netretiranog otpada, kao što je to slučaj sa odlaganjem na deponije;
• Sprovede adekvatan monitoring i tretman opasnog otpada, čije bi ponovno vraćanje u ekonomiju trebalo sprečiti, i tretirati ga u specifičnim postrojenjima koje nisu konvencionalni insineratori za čvrst komunalni otpad i konvencionalne deponije;
• Definišu odredbe koje je moguće sprovesti kako bi se poboljšala implementacija propisa koji uređuju kvalitet proizvoda u prometu i otpad, obezbedi ispravan monitoring i smanji razlika između manje naprednih i više naprednih država;
• Uspostave više obavezujuće ciljne vrednosti za zelene javne nabavke i uvedu ekonomska podsticajna sredstva za proizvode sa eko-znakom, definišu jasne zakonske odredbe kojima bi se ograničio porast broja ekoloških tvrdnji i obezbedila integracija u postojeće instrumente;
• Uspostavi analitički okvir širom Evrope i glavni ciljevi za merenje progresa ka resursno efikasnoj cirkularnoj ekonomiji i podstakne upotreba širom Evrope indikatora kao što su ukupna potrošnja materijala, vode, CO₂ otisak i upotreba zemljišta.

Izvor: Dokument “EEB PRIORITIES FOR THE EUROPEAN UNION FOR THE FIRST SEMESTER OF 2017“ upućen Vladi Malte u julu 2016.

Autori: EEB, BirdLife Europe i Seas At Risk

Reference

1 Proper implementation until 2020 would deliver €72 billion savings, 400 000 jobs created and 215 MTCO2eq reduction according to BIO Deloitte 2012 http://ec.europa.eu/environment/waste/studies/pdf/study%2012%20FINAL%20REPORT.pdf

2 http://eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/?uri=CELEX:52015SC0259 annex 1

3 Communication by the Commission to the Council – February 2016 (not available on line)