Svet bez otpada
Mnogo godina najpopularnije rešenje za zbrinjavanje otpada bilo je njegovo spaljivanje. Ovo je i dalje slučaj u mnogim zemljama EU, kao što su Danska, Nemačka i Švedska. Međutim, ovaj koncept je doveo u pitanje “zero waste” pokret koji je protiv spaljivanja otpada. Ovaj pokret osnovan je 90-tih godina prošlog veka u mestu Capannori u Toskani (Italija).
Profesor osnovne škole u ovom mestu, Rossano Ercolini, predvodio je proteste protiv planirane izgradnje insineratora u blizini ovog mesta. Stanovnici ovog mesta su se okupili na sastanku Skupštine grada da porazgovaraju sa gradskim zvaničnicima o alternativnim načinima zbrinjavanja otpada. Ercolini je sa sobom poneo punu kesu za đubre i demonstrirao pred svima kako sadržaj ove kese može ponovo da se iskoristi.
Profesor osnovne škole, Rossano Ercolini, je redizajnirao sistem upravljanja otpadom u svom rodnom gradu Capannori (Italija) i sada predvodi Zero waste pokret u Evropi.
”Regionalne vlasti su prvo odustale od plana izgradnje ovog postrojenja. Zatim me je gradonačelnik Capannorija zadužio da uradim predlog izmene postojećeg sistema prikupljanja otpada,” rekao je Ercoloni EUobserver-u. Zero waste je više od obične reciklaže, objašnjava. ”To je etički i ekološki princip, sa ciljem i vizijom, ali pre svega to je kultura i način da se angažuje celokupna zajednica i šire informacije. Cilj je da se spreči stvaranje otpada ponovnim iskorišćenjem, popravljanjem i produžavanjem životnog veka proizvoda. Reciklaži se pristupa samo kada su sve ostale opcije iscrpljene,” kaže Ercoloni.
Zemlje EU, su u proseku, generisale po 481 kg komunalnog otpada u 2013. Stanovnici Severne Evrope generišu mnogo više otpada nego oni u novim zemljama članicama EU.
U 2007. godini Capannori je postala prva opština u Evropi koja je usvojila zero-waste ciljeve. Oni su do danas uspeli da smanje količine otpada za 40% i recikliraju 82% generisanog otpada.
Britanska ideja
Zero-waste koncept je osmislio britanski naučnik Paul Connett. Ali zašto je ovaj koncept započeo da se realizuje baš u Italiji? Ercolini kaže da je za to zaslužna kriza u Napulju. Oko Božića 2007. godine, đubretari su prestali da sakupljaju otpad u trećem po veličini gradu u Italiji, jer nisu više imali gde da ga odlažu. Sve okolne deponije bile su prepune, posle godina lošeg upravljanja od strane lokalne mafije. Ulice su bile pretrpane otpadom. Neki ljudi su palili otpad u kontejnerima i toksični dim se širio gradom.
”Ova katastrofalna situacija značila je da su ljud bili spremni da prihvate radikalna rešenja,” kaže Ercolini. Napulj i drugi gradovi su prihvatili zero waste koncept kao alternativu koja je bila dobra za životnu sredinu, ali i za ekonomiju. U Capannoriju, koji ima 47.000 stanovnika, otvoreno je 60 novih, dobro plaćenih radnih mesta u sektoru reciklaže i prikupljanju otpada od vrata do vrata (prosečan broj zaposlenih u jednom postrojenju za insineraciju je 62). Grad uštedi oko 2 miliona evra godišnje od prodaje recikliranih materijala.
”Evropa je siromašna sirovinama, ali naši gradovi su ‘urbani rudnici’. Možemo da vadimo plemenite metale iz starih elektronskih uređaja i drugog otpada,” kaže Ercolini. 2013. godine on je dobio nagradu Goldman, u svetu najprestižniju nagradu u oblasti životne sredine.
Više od 350 opština u 7 država EU se već obavezalo da smanji količine svog otpada na nulu. ”Možda svi neće dostići taj cilj, ali makar rade na tome,” kaže Ercoloni. Stanovnici Treviza generišu u proseku 53 kg nereciklabilnog otpada po stanovniku godišnje. 2014. godine Ljubljana, glavni grad Slovenije, postala je prva EU prestonica koja je usvojila zero-waste ciljeve.
Ambiciozni realizam EU
Šta sprečava širenje ovog pokreta u Evropi?
Evropska komisija je prošle godine izložila svoje planove za novu industrijsku revoluciju. Paket propisa u oblasti cirkularne ekonomije ima za cilj reformu EU ekonomskog modela iz linearnog “uzmi, napravi, iskoristi i baci”, u cirkularni u kome se resursi ponovo koriste, popravljaju i recikliraju. Zvaničnici EU žele da podignu ciljne vrednosti za reciklažu komunalnog otpada na 65%.
Potpredsednik Evropske komisije Frans Timmermans je svojevremeno izjavio: “Mogli smo da tražimo i 100%. Tada bismo bili još ambiciozniji. Ali šta bi to značilo u realnom svetu? Postavili smo ciljnu vrednost koja je veoma ambiciozna, ali realna.”
Kružna petlja
Ella Stengler, iz Konfederacije evropskih postrojenja za dobijanje energije iz otpada (Confederation of European Waste-to-Energy Plants – CEWEP), objasnila nam je zašto neke vrste otpada ne mogu da se recikliraju. ”Materijali mogu biti previše kontaminirani ili sadrže supstance koje izazivaju zabrinutost, koje se ne smeju reciklirati”, kaže Stengler. Neki materijali gube na kvalitetu posle svakog novog životnog ciklusa. ”Papir, na primer, može da se reciklira do sedam puta,” kaže Stengler.
Prema Stengler, otpad, koji “unatoč svim nastojanjima“ne može da se spreči ili reciklira, treba da se upotrebi za proizvodnju električne energije i toplote. Može da zameni fosilna goriva i pomogne državama da dostignu ciljne vrednosti za obnovljivu energiju, dodala je. „Energija dobijena iz otpada se smatra oko 50% obnovljivom,“ kaže Stengler.
Još jedan razlog zbog čega su insineratori koji proizvode energiju iz otpada popularni u zemljama kao što je Švedska je niska cena energije dobijene iz otpada, iako sama izgradnja ovih postrojenja u početku zahteva velika finansijska ulaganja. Mnogim postrojenjima se plaća da preuzmu otpad. Ali jedan zvaničnik iz Švedske je rekao EU Observeru da njihovu Vladu brine što su izgradili više inisineratora, nego što zemlja ima kapaciteta da ih napuni.
Uvoz otpada
Švedska je godinama morala da uvozi otpad iz drugih zemalja. Ovaj resurs bi vremenom mogao da se smanji, jer se na građane EU vrši pritisak da svake godine stvaraju sve manje otpada i povećavaju stopu reciklaže.
Evropska komisija radi na pooštravanju Direktive o eko dizajnu, sa ciljem da se proizvodi tako redizajniraju da se bolje uklope u cirkularnu ekonomiju, što će takođe doprineti da se eliminišu neke vrste otpada koji ne može da se reciklira. Međutim, Stengler kaže da će biti potrebne godine dok se to ne odrazi na količine generisanog otpada. ”Treba veoma pažljivo da planiramo kapacitete insineratora i da uzmemo u obzir prevenciju otpada i reciklažu. Ne želimo da imamo višak kapaciteta,” kaže ona.
Švedska je bila “poseban slučaj”; ako pogledamo Evropu kao celinu u njoj nema više kapaciteta za spaljivanje otpada nego otpada. Stengler je ukazala da je nedostatak pouzdane statistike bio veliki problem prilikom rasprave o kapacitetima ovih postrojenja. ”Cifre Eurostata se zasnivaju na definicijama i izračunavanjima koja se razlikuju među državama EU,” kaže. Nema pouzdanih podataka o komercijalnom i industrijskom otpadu koji odbace postrojenja za reciklažu.
Ercolini, međutim, insistira na tome da ne postoji otpad čije se nastajanje ne može sprečiti. On je nedavno ubedio lokalnu fabriku hartije u Capannoriju da nađe način da transformiše nereciklabilnu pulpu u plastiku. Ovaj istraživački projekat se finansira iz EU fondova.
„Između nas i sveta bez otpada nema tako velikih prepreka,“ kaže. „Moramo da promenimo način razmišljanja o otpadu, da uvedemo neke inovacije i potrebno nam je, možda, par hrabrih političara.“
Autor: Aleksandra Eriksson
Izvor: EU Observer, 14.10.2016.