0
Ne možemo da recikliramo naš put ka ‘Zero Waste’

Uoči finalne epizode ABC serije War on Waste (Rat oko otpada), u kojoj Craig Reucassel oslikava sve grehe Australije u vezi sa otpadom, ideja o “zero waste” (nula otpada) postaje veoma aktuelna.

Ali često kada slušamo o zero waste pokretu ili o obavezama civilnog i korporativnog sektora vezanim za zero waste, to više deluje kao kampanja za „odlaganje nula otpada na deponije“. Ne propagira se proizvodnja nula otpada, već da se sav stvoreni otpad adekvatno zbrine – obično se tu radi o reciklaži.

Većina nas je u nekom trenutku rekla ili bar čula da neko drugi kaže: „To nije otpad jer se reciklira“ ili za bačenu hranu „to ide u kompost!“.

Za industriju koja se bavi preradom otpada odavno je poznat koncept da „to što je za nekog otpad za drugog je blago“. Visokokvalitetan, dobro razdvojen otpad nije samo upotrebljiv, već je i poželjan – ili za reciklažu ili za proizvodnju goriva.

 

Australijska reciklažna industrija vrši prenamenu većine naših prikupljenih reciklabilnih materijala. Ovo doprinosi uspostavljanju cirkularne ekonomije, gde reciklirani otpad zamenjuje izvorne materijale u proizvodnim procesima.

Međutim, kao i za mnoge druge reči, tako postoji znatna razlika i između uobičajene i tehničke definicije otpada. U svakodnevnom govoru „otpad“ se smatra nečim što je neželjeno ili neupotrebljivo, što nema nikakvu vrednost. Ali kao tehnički termin on se klasifikuje kao vrsta resursa ili proizvoda u određenom delu lanca vrednosti.

Možda nekome deluje da je razlika u ova dva termina mala, ali jezik na neki način oblikuje naše poimanje nečega i ophođenje prema njemu, kao i naš koncept šta je moguće i značajno.

Albert Shamess, direktor upravljanja otpada za Vankuver, rekao je nedavno: „ne možemo da recikliramo naš put do nula otpada“. Ovo zadire u srž problema: da li je otpad i dalje otpad pošto se reciklira?

Uobičajena hijerarhija upravljanja otpadom pravi razliku između prevencije otpada i upravljanja otpadom, gde se reciklaža nalazi u delu upravljanja otpadom. U tom smislu, reciklaža je vrsta tretmana otpada, ne način njegove prevencije.

 

Danas je reciklaža standardna praksa u većini australijskih domaćinstava i u principu je veoma jednostavna. Nije toliko komplikovano da se neka stvar baci u kantu za reciklažu umesto u onu za đubre, kada se te kante nalaze jedna pored druge u kuhinji (ili u kancelariji ili nekom javnom mestu).

Ali reciklaža se nalazi prilično nisko u hijerarhiji upravljanja otpadom. Kada kažemo „nije otpad ukoliko se reciklira“, to je dobar izgovor da se ne preduzmu neke konkretnije akcije koje bi potencijalno imale veći uticaj.

Slično tome, kada se zero waste obaveze definišu kao „neodlaganje na deponije“, postaje vrlo lako kompanijama ili gradovima da uspostave ciljne vrednosti i fokusiraju se na reciklažu i ponovno iskorišćenje, umesto da postave ciljne vrednosti za neke komplikovanije ciljeve kao što je minimizacija otpada.

Iako su reciklaža i ponovno iskorišćenje odlična poslednja linija odbrane, nisu ni izdaleka tako efikasni kao prevencija otpada na samom početku.

Zašto je reciklaža toliko nisko pozicionirana u hijerarhiji upravljanja otpadom?

Hijerarhija upravljanja otpadom daje prioritet određenim aktivnostima zavisno od toga koliko životna sredina od njih ima koristi. Reciklaža je naravno znatno bolja od odlaganja na deponiju, jer zamenjuje izvorne materijale u proizvodnom procesu. Na primer, reciklaža aluminijuma je 95% efikasnija nego upotreba izvornog aluminijuma, reciklirana plastika je 85% efikasnija, papir 50%, a staklo 40%.

Ali za recikliranje se i dalje koristi energija (i drugi resursi) i zahteva finansijska sredstva. Takođe, za mnoge materijale, naročito za plastiku i u nekoj meri za papir, reciklaža je proces degradiranja.

Ovi materijali se mogu reciklirati samo određeni broj puta pre nego postanu neupotrebljivi,  a onda obično završe na deponiji. Tada ne mogu da se iskoriste za proizvodnju energije iz otpada.

S druge strane, ukoliko bi smanjili količinu materijala koji treba reciklirati, ili još bolje količinu koja treba uopšte da se proizvede,  ovi troškovi bi nestali. Bolji izbori potrošača prilikom kupovine mogu da imaju određenu ulogu, ali još značajniji su poboljšanje upravljanja resursima i bolji dizajn proizvoda.

U našem postepenom prelazu na cirkularnu ekonomiju, način na koji karakterišemo stvari trebao bi da se promeni i da se stvari sagledaju kao nešto što ima određenu vrednost koja prevazilazi njihovu prvobitnu namenu.

Bez obzira da li je nešto „otpad “ kada se reciklira, reciklažu (i ponovno iskorišćenje) treba sagledati kao ono što jeste – poslednju liniju odbrane. Minimizacija otpada je važnija od njegovog upravljanja i tu treba da nam bude fokus.

 

Autor teksta: Jenni Downes

Izvor: The Conversation.